Pi­še: Mi­lan Mi­šić



Gr­ci da­nas iz­la­ze na re­fe­ren­dum da se iz­ja­sne o pi­ta­nju ko­je do­volj­no ne ra­zu­mi­ju i o pu­nu­di ko­ja vi­še ni­je na sto­lu. Iz­ja­šnja­va­ju se, a da to­ga ni­su sa­svim svje­sni, i o to­me da li će za­dr­ža­ti euro, ili se vra­ti­ti svo­joj drah­mi.
Bi­ra­ju, ka­ko stva­ri sto­je, iz­me­đu lo­šeg i go­reg. Pro­te­klih pet go­di­na su ste­za­li ka­iš u ime bo­ljih vre­me­na, a bi­lans je da su do­šla te­ža. Sti­gli su do dna, a sa­da se uče ka­ko da po nje­mu ho­da­ju.
Gr­ci se to­bo­že de­mo­krat­ski iz­ja­šnja­va­ju o jed­nom kom­pli­ko­va­nom fi­skal­nom i po­li­tič­kom pi­ta­nju za­to što je nji­hov pre­mi­jer iz­gu­bio par­ti­ju po­ke­ra sa pred­stav­ni­ci­ma kre­di­to­ra. To­kom pet mje­se­ci te­ških pre­go­vo­ra Alek­sis Ci­pras je bio uvje­ren da će ozlo­gla­še­na ”troj­ka” (Evrop­ska ko­mi­si­ja, cen­tral­na ban­ka EU i MMF) pr­va da trep­ne i odo­bri mu ustup­ke ko­je je tra­žio i bi­ra­či­ma obe­ćao.
To se ni­je do­go­di­lo, a to pre­go­va­rač­ko rva­nje po­sta­lo je svjet­sko pi­ta­nje u ko­jem se sti­ču mno­ge ne­do­u­mi­ce da­na­šnjih eko­nom­skih re­al­no­sti, od­no­sa bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih, kre­di­to­ra i kli­je­na­ta.
U sre­di­štu je po­li­tič­ko pi­ta­nje uvi­je­no u ”mo­ral­nu” oblan­du: da li je za ne­red u ka­fa­ni od­go­vo­ran gost ko­ji je pre­vi­še po­pio, ili ga­zde ka­fa­ne ko­je su mu, že­le­ći da po­ve­ća­ju za­ra­du, već na­ljo­ska­nom do­si­pa­le?
Da li su da­kle za grč­ku pre­za­du­že­nost, to­li­ku da vi­še ni­ko ne vje­ru­je da će ono što je po­zaj­mi­la ikad us­pje­ti da vra­ti, pod­jed­na­ko kri­vi kre­di­to­ri ko­li­ko i ona sa­ma? I da shod­no to­me, tre­ba da po­di­je­le šte­tu.
U po­nu­đe­nim od­go­vo­ri­ma na re­fe­ren­dum­sko pi­ta­nje pr­va op­ci­ja za za­o­kru­ži­va­nje je ”ne”. ”Ne” na­met­nu­toj po­li­ti­ci fi­skal­ne stro­go­sti, dra­stič­nom sma­nji­va­nju dr­žav­nih tro­ško­va, kre­sa­nju pla­ta i pen­zi­ja, uvo­đe­nju no­vih po­re­za.
Sa sta­no­vi­šta zdra­vog ra­zu­ma ta­kvo ”ne” je lo­gi­čan iz­bor, jer su mi­nu­le go­di­ne ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­di­le da je to li­jek od ko­jeg je pa­ci­jent, umje­sto da ozdra­vi, po­stao još bo­le­sni­ji. Grč­ki bru­to na­ci­o­nal­ni pro­iz­vod se od 2010., ka­da je po­če­la ta­mo­šnja fi­skal­na dra­ma, sma­njio za če­tvr­ti­nu, a ne­za­po­sle­nost dra­ma­tič­no po­ra­sla.
Pro­blem je me­đu­tim što to ”ne” ima ve­o­ma vi­so­ku ci­je­nu. Grč­ka osta­je bez pa­ra, a ta­kva bu­duć­nost, sa za­tvo­re­nim ban­ka­ma, pen­zi­ja­ma ”na ka­ši­či­cu” i sve pra­zni­jim pro­dav­ni­ca­ma i ben­zin­skim pum­pa­ma, već je po­če­la.
Od­go­vor ”da” ta­ko­đe je loš: do­no­si na­sta­vak po­li­ti­ke od­ri­ca­nja (za ko­ju se po­gre­šno upo­tre­blja­va ri­ječ ”šted­nja”), što će re­ći ma­nje pla­te i ve­će po­re­ze, do­dat­na ot­pu­šta­nja, uz re­for­me (ko­je su ta­mo za­i­sta ”bol­ne”), ne bi li se jed­nog da­na sti­glo do ze­le­ne gra­ne.
O to­me ka­ko je Grč­ka ušla u ovu sli­je­pu uli­cu po­le­mi­še se već go­di­na­ma, ali da­na­šnji re­fe­ren­dum­ski kre­šen­do ni­je sa­mo grč­ki pro­blem, već na ne­ki na­čin i naj­ve­ća kri­za u isto­ri­ji EU.
Re­fe­ren­dum je, na­i­me, po­tvr­da ne­u­spje­ha obje stra­ne da do­đu do ne­kog ra­zum­nog kom­pro­mi­sa, što pod­ra­zu­mi­je­va da sva­ko ne­što iz­gu­bi da bi ne­što do­bio. Ali, Grč­ka je isto­vre­me­no i za­mor­če na ko­me se is­pro­ba­va­ju ne sa­mo prin­ci­pi da, na­pri­mjer, pra­vi­la mo­ra­ju da se po­štu­ju, da du­go­vi mo­ra­ju da se vra­te ne­go se i od­mje­ra­va od­nos po­li­tič­ke mo­ći u EU.
Grč­koj pri­je sve­ga ne že­li da po­pu­sti Nje­mač­ka, jer bi to bio loš pre­se­dan: na je­sen bi za nje­nim pri­mje­rom mo­gla da kre­ne Špa­ni­ja, gdje su front ot­po­ra fi­skal­noj stro­go­sti i in­di­ka­to­ri ne­za­po­sle­no­sti slič­ni grč­kim.
Po­di­je­lje­na su mi­šlje­nja i o to­me da li je pre­mi­jer Ci­pras, ras­pi­si­va­njem re­fe­ren­du­ma, po­vu­kao de­mo­krat­ski ili ku­ka­vič­ki po­tez. Jer i po­sle re­fe­ren­du­ma tre­ba do­ni­je­ti ne­ke te­ške i po po­li­tič­ki rej­ting ri­skant­ne od­lu­ke.
Kao po­li­ti­čar, on ima pra­vo da se po­zi­va na bi­ra­če, ali bi­ra­če ima­ju i kre­di­to­ri. Bi­ra­če ko­ji su do­volj­no oba­vi­je­šte­ni o pre­na­du­va­nom jav­nom sek­to­ru u Grč­koj (re­zul­tat na­ma po­zna­tog ”par­tij­skog za­po­šlja­va­nja’’), do ju­če ve­o­me da­re­žlji­vom pen­zi­o­nom si­ste­mu, neo­d­go­vor­nom tro­še­nju jav­nih pa­ra, ma­sov­nom iz­bje­ga­va­nju pla­ća­nja po­re­za i slič­nom.
U ovoj dra­mi za­to ne­će bi­ti po­bjed­ni­ka, dok će po­ra­že­ni bi­ti svi. Da ne ra­ču­na­mo ge­o­po­li­tič­ke kom­pli­ka­ci­je. Gr­ci će se sva­ka­ko pla­ti­ti i za svo­je ”ne” i za even­tu­al­no ve­ćin­sko ”da”, jer je ve­o­ma vje­ro­vat­no da će, ob­u­ze­ti stra­hom i po­ni­je­ti emo­ci­ja­ma, za­mi­je­ni­ti nji­ho­ve po­sle­di­ce.
Što se nas ti­če, si­gur­no je da ne bi­smo že­lje­li da smo u ko­ži Gr­ka – ali to ne ga­ran­tu­je da ne­će­mo bi­ti.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke’’)